MOJE MISLI JEDNOG KIŠNOG DANA!

Spavam, ali 'pak osjetim mamu kako zatvara vrata od kuće i odlazi na posao, a tata i sestra spavaju u sobi pored.  Odmah znam da će alarm da mi zazvoni svake sekunde. Praveći se da ne znam da će da zazvoni, okrećem glavu i nastavljam spavati. Alarm zvoni. Zvoni u 07:55 - 08:00 i na kraju u 08:03. Očajknički se budim, trljam oči i počinjem sa češkanjem po rukama kako bi se razbudila. Prevrćem se po krevetu. Uzimam telefon i čačkam društvene mreže; ništa pametno osim komentarisanja današnjeg vremena, današnje prognoze. Ustajem na noge lagane, palim kompjuter i dižem roletne. Ostadoh iznenađena sa poluotvorenim ustima; vani je vrijeme katastrofa, kiša, blato, magla, sve pomiješano. Eh, tada počinju moji dubokoumni razgovori sa samom sobom.

- Jaoj ne. Kiša! A taman sam mislila da počinje lijepo vrijeme. Joooj!
- A daj, nije fer, htjela sam danas da obujem patike i moje divne poderane hlače. A da obučem štrample  ispod? Ne, ne volim štrample.
- Kako je u kući sve tamno i mračno, moram sva svjetla upaliti.
- Ajde Sofija dosta kukanja, imaš da učiš fiziku.
- A ne uči mi se, ma neće on mene pitati, nema šanse da mene otvori od toliko učenika, neće baš mene, ajde, ajde, biće to dobro.
- E, trebala bih ja nešto jesti.
,, Tataaaaa, Sonjaaaa, jeste ustali? '' - zašto se oni ne budee malo ranije.
- Ništa, moraću sama nešto napraviiti. 
- A ne, ja definitivno želim da prespavam ovu sedmicu. Gotova sam.
- Jesam dosta smarala insta story? Da prestanem sad malo?
- U majko, već je 11:00H, da se spremam ja možda za školu?
- Još uvijek ne znam šta obući. Ma ajd' obične hlače i majicu.
- Gdje su moje kanađnke? Ah, mama ih je spakovala. GDJE?
- Vjerovatno u garaži, u ormaru sa obućom koju trenutno ne nosim.

Krećem do garaže da provjerim gdje su cipele, nadajući se da ću ih tamo naći. Međutim, baš u tom trenutku počinje led da pada.

- Joj šta ću sada?

- Kako ću do škole?

- A da pitam tatu da odbaci mene i drugaricu autom? Ma da, kako se toga nisam sjetila ranije.

- Pa čekaj? Koliko je sati? 12:00H? Tata me definitivno mora voziti, kasnim i to uveliko.

- Moram knjige spakovati. Brže Sofija, brže. 

- Srspki, njemački, engleski, aha, aha, joj sad se sjetih fizike. A nadam se da me neće pitati.

- Još samo da se obujem.

- A, Sofija, šta misliš da poneseš telefon ili ćeš ga ipak ostaviti, tuko jedna?
- Ajde, krećem u školu, samo da ne pokisnem.

- Šta radimo na srpskom? A, čitamo tekst, da, da.
- A njemački? Joj, ako ona bude pitala onaj perfekat, donja sam.
- Ah, ipak nije. A engleski jel pita? A dobro to me neće otvoriti, NADAM SE!
- Šta je sledeći čas? FIZIKA? Eh, sad da se pomolim da me ne pita.
- ŠTA? PAČARIZ DA ODGOVARA? A nemojte nastavniče. 
- Mama, pripremi se na keca. A dobro, znam nešto malo.
- Šta? 3 sam dobila? A hvala Vam.
- A ne. Sad će mama da mi pametuje kako sam 3 dobila, a ima sreće što mi jedan nije upisao, jooj.
- Tehničko? Ništa pametno.
- Informatika? Samo da što prije završi, umrijeću od dosade. 
- Ah, gotovo ovaj prokleti ponedeljak. 
- Milice ljubavi, jel' mi to sad idemo do grada da kupimo poklon za osmi mart razrednici? Oh, po ovakvom vremenu? 
- Nervira me ... 

- Evo me napokon kući.
- Šta ono ima za sutra učiti?
- Eh, ako preživim sutrašnji dan biće dobro. 
- Ali ne da mi se učiti. Ili pak moram.
- Ajde, ajde, učiću nešto malo.
- Ne, ipak odoh da spavam, jer je moje raaspoloženje danas u skladu sa današnjim vremenom; kišom; tmurno i dosadno.

  Eh Bože. Zašto mora biti ovakvo vrijeme vani? Zašto jednostavno ne mogu da se probudim, pogledam kroz prozor i ugledam Sunce, visoko na nebu. Ugledam ptičice kao lete i čujem male vrapčiće kako izvode divnu melodiju. Da vidim dječicu vani koja su poslije dobro odrađenog domaćeg zadatka izašli vani i igraju se. Da vidim cvijeće, zelenu travu, ljude u duksevima i majicama kratkih rukava. Želim to da vidim. Želim da dođe takvo vrijeme; sunčano, toplo, vedro. - Daj Sofija previše sanjaš, vrati se u realnost. 

 Pogledam kroz prozor. Šta vidim? Vidim kišu i led kako padaju. Led kako nosi sve ispred kuće, a kiša kaplje niz oluke. Auta prolaze i brzom vožnjom pršću prolaznike; skoro nikog nema vani. Ako koji čovjek prođe ulicom, prođe užurbano ispod kišobrana, ne obraćajući pažnju na okolinu. Gledam kroz prozor i tužna sam. Želim fino vrijeme.

Vraćamo se u realnost: ne mogu da promijenim stanje vani. Nemam nikakav, ali baš nikakav uticaj. Tako je kako mora biti. Samo mi je krivo kada vidim da su ljudi nesrećni po ovakvom danu. Realno i ja sam. 

instagram: @sossiiblog
mail: sofijapacariz@gmail.com